Kako je i ko zamenio ime „Smrdan banja“ u „Koviljačka banja“, a zatim i u Banja Koviljača, nije
utvrđeno. Otprilike, uporedo sa ulepšavanjem banje išlo je i zvanično ulepšavanje njenog imena, s
obzirom na to da se ime Koviljača stidljivo provlačilo već neko vreme, kako među meštanima tako i
kroz Vukova „pisanija“. Na tu misao mogli su doći starosedeoci, ali i oni koji su u toj „smrdljivoj bari“
našli spas i izlečili se. Za mesta u kojima je lepo, u kojima se osećao dobro, naš narod i danas koristi
izraz iz narodne književnosti, pa kaže da tu raste „smilje i kovilje“, što na metaforičan način govori o lepoti tih mesta. Inače, planina Gučevo iznad Banje Koviljače je u prošlosti obilovala koviljem, “cvećem bez cvetova“, što navodi na pomisao da je upravo zbog toga i dobila današnji naziv. Poznate su dve legende o nastanku imena, a jedna od njih je i objavljena 15. jula
1911. godine u prvom banjskom listu za posetioce tada već mondenskog mesta. Nažalost, sačuvano je samo par strana „Kovilja“, lista koji je izlazio u privatnoj režiji Ljube Vulovića, tadašnjeg okružnog delovođe i čoveka čiji je udeo u razvoju banje nemerljiv.
Druga legenda govori da su postojale dve sestre, Vida i Koviljka, i da njihov bogati otac nije imao „nikog do njih dve“. Na samrti im je ostavio veliko blago i zavetovao ih da tim novcem učine „kakvo dobro svom narodu“. Sestre se po očevoj smrti „odmah rastanu“, jedna na jednu, druga na drugu stranu. Vida se zaustavi na planini Vidojevici gde sazida veliki grad, a Koviljka zastane pod planinom Gučevo, gde ugleda mali izvor sa koga se napije vode. Seljaci do tada nikad nisu pili sa tog izvora jer je „voda nečista i udara na sumpor“, ali videvši da Koviljka pije tu vodu, počnu i oni da je koriste i mesto oko izvora nazovu po njoj.
Izvor: knjiga “Kovilje”, “Kraljevska Banja Koviljača”, autor V.Vulović
{gallery}ime{/gallery}