Od močvare do najlepšeg parka u Srbiji

setaliste kolor

   Sve do polovine devetnaestog veka, sadašnji park u Banji Koviljači, po mnogima najlepši u Srbiji, je ličio na močvaru iz koje su se širili neprijatni mirisi sumporovite vode, a koju su opet i meštani i putnici namernici često posećivali. Razlog je bila izuzetna, i već tada nadaleko poznata lekovitost banjskih izvora. Ljudi su masovno dolazili do močvarne doline, prozvane “Smrdan bara”, u kojoj su sa svih strana šikljali izvori sumporovite, gvožđevite, bakrovite vode, praveći prirodnim putem lekovito blato.       Tridesetih godina dvadesetog veka, Koviljača je bila potpuno izgrađeno banjsko lečilište. Urađen je park u njenom centralnom delu površine 20 hektara, i kompleks parkovske šume od oko 40 hektara, idealne za vožnju fijakerom. Radijalne je osnove, a rađen je po uzoru na zapadnoevropske parkove. Strogo se vodilo računa o tome gde će se i koji objekat graditi, i u kom delu parka, a čak jedno vreme nije bila dozvoljena gradnja vila ni na njegovom obodu. Sve staze banjskog šetališta vodile su prema raskošnom vodoskoku koji je dominirao banjskom panoramom, i bio jedan od njenih prepoznatljivih simbola. Šezdesetih godina vodoskok je zamenjen fontanom, a najlepši detalj sa njega, četiri lavlje glave u bronzi, ugrađene su na obližnjoj česmi. Parkovske staze su bile posute žutom rizlom i kada se gledalo sa visine ličile su na kraljevsku krunu. Posle II svetskog rata dve dijagonalne staze između starog blatnog kupatila i vile “Dalmacija” su zatrpane, a samim tim je narušen prvobitni izgled parka.
I pored toga,ovaj park i danas predstavlja prepoznatljivi simbol ne samo Banje Koviljače, već i čitavog Podrinja.