Banjski heroj sa Košara, danas bi mu bio 39-ti rođendan

Banja Koviljača nikad neće zaboraviti Branislava Negića, heroja koji je svoj mladi život dao za otadžbinu, za Srbiju koja kao da je zaboravila da mu se oduži, da postavi spomenik heroju, da nazove ulicu po njemu, da organizuje memorijalni turnir u čast ovog junaka, bivšeg sportiste, uzornog momka. Ako političari i institucije zaboravljaju, građani i prave patriote nikad neće…

“Rođen 25.02.1978, odrastao u Banji Koviljači, srednju školu završava u Kraljevu kao šumarski tehničar, godinu dana je i radio u Malom Zvorniku, a plan mu je bio kada oduži dug državi da paralelno završava i šumarski fakultet, nije krio simpatije prema tom pozivu. Bio je sportista, karate, košarka, kasnije i fudbal... Vikendom je silazio do Drine, voleo je da peca. Nikada bez osmeha na licu, uvek pedantan. Nije umeo da se naljuti. Na odsluženje vojnog roka otišao je u junu 1998. kao i njegovi mnogobrojni drugovi u Valjevo. Odatle su zajedno u noći 9-10. septembar 1998. krenuli vozom u Kosovsku Mitrovicu, odlazili su sa pesmom „Sve što želim u ovom trenutku“. U Juniku je uglavnom provodio vreme u Komandi, ali mu nije bilo strano ni da ode na teren, u slobodno vreme je pravio slova od pertli... Kada god se čuo sa roditeljima, govorio je da je dobro i da je pored drugova koje nikada ne bi napustio.
U svoju poslednju akciju je krenuo 14. aprila 1999, rejon karaule Košare, nosio je RUP umesto drugog vojnika, iako nije bio vezista. Taj dan rame uz rame sa svojim najboljim drugom krenuo je sa osmehom na licu, hrabro uzdignute glave, kao i uvek pedantno nameštene kragne čak i posebno izglancane čizme, sa teškom opremom gazio je po dubokom snegu. Taj sneg je i doprineo da mu se noga zaglavi u nekom granju ispod istog. Po svemu sudeći vrebao ga je snajperista iz Legije sa čijim zločinima su mnogi  upoznati, ubijao je naše vojnike nemilosrdno od 09-27. aprila...
Drug ga je povukao i zajedno padaju u zaklon, tada ga pogađa prvi metak u list, dok je previjao list - usledio je udarac u butinu. Svestan je bio da će se teško izvući sa obe ranjene noge, drugar ga održava svesnim dok se oko njih po snegu sve više širi crvena mrlja, treći udarac je bio koban. Uz zaleđen osmeh i pogled:„Šure, gotov sam...“

Izvor:

 

http://cojstvo.rs/%D0%91%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2-%D0%9D%D0%B5%D0%B3%D0%B8%D1%9B